BILJINE PESME

DOBRO JUTRO

Sigurno na nogama i lako kao odjek jutro se radja
u neznanju sta donosi dan, cija potonuce ladja
a cija uplovice u luku. Cija jedra nose tvoji koraci
ulicama tek razbudjenog grada? Koje boje su oblaci?

Na cemu fokusiras svoje poglede , kud ti misli lutaju
ciji osecas dah? Da l’ s ponosom il’ stidom plutaju
ka meni, da l’ se iznenada prepadnes zbog toga,
da li si srecan, ili proklinjes i sebe, mene il’ Boga?

Brises li nepostojeci greh dok ti koraci tiho gaze,
da l’ pustas glas, ili ga kradom bacas na staze,
pricas li s vetrom kako me jos uvek usnulu znas
jadas li se rosi sto ne mozes njenu kap meni da das?
Brises li vidike , razbijas  li zidove?! Ili skrivas tragove
misli, da s malo smelosti preskaces sve moje pragove?
Imas li neznosti da u san smrtonosni zvuke ne utopis,
upijas li mirise, lomis li slike da se u obrise stopis,

u proslu noc kad sanjao si. Da li tada mozda pomislis
dok koraci u zoru uviru, da tok neces moci da osmislish?!
Jer, i sam znas da je u suton najteze biti i prelomiti,
i muci strepnja da se u smiraju sivom, moze zaboraviti,

ako ne osetim da mi prilazis i da stajes tiho kraj mene
da me vezes okovima iskrennosti i volje kao stene?!
I znaj, ja te uvek jutrom najbolje vidim. Taj rani deo dana
kad tvojim imenom potpisujem pesmu. Tad lek si i rana.

Zavrsicu ove stihove, mozda kasno, mozda i prekasno,
al’ volim da te zamisljam kako u zorama jezdis jasno,
i da ti je zbog mene korak lak, da si s lakocom utro
trag vidljiv za me da me probudi chilu….. Dobro jutro!

(Biljana)

Negde u ovoj noci, zvezde u more padaju
nebo i more svoje zaljubljene usne spajaju
i cvetam jos jednom posle ranog cvetanja
u meni se sustigla prosla i sadasnja sretanja.

Svu noc budna sanjam cudesnim plavim snom
ogrnuta mashtom kao plavom kosuljom,
jednog coveka visoko negde do iznad oblaka.
Vaskrsla mi pobegla ptica iz pogleda,iz mraka.

Zasjao nekim nadnaravnim sjajem orkan visina
odnekud preda me banu iz zvezdanih daljina
pruzi mi ruku trajanja u prostorima shto beze,
izmedju jave i sna kao da nema ravnoteze.

——————

Pohodio me nebeski neki bog, mnozile se zvezde,
ptica celicnih krila i on s nekog putovanja jezde
u samozaborav moj. Sve mi se vrti i plamti –
srce taj stari osecaj ,sa setom, jos uvek pamti.

Besmrtna, iza svih lazi postojanja, iznad zivota
ukradena ptica iz pogleda. Vaskrsla lepota…
Dani sto su mi osmehe krali, radjaju ove minute
novu boju dodaju nebu da mashtanja ne ucute…

Nebeskom rekom nocas je jedan covek plovio
i moje razbacane snove celicnim krilima lovio…
Ne pitaj me, jesam li samo sanjala, necu pitanja
kad si mi vec razbio san, ne razbijaj mi svitanja…

(Biljana)

Ne bezi od stvarnosti ako se u njoj i ne snalazis najbolje,
to je jedino sto imas u svakom trenutku.
Okreci se u njemu neprestano kao rigispil
od kojeg se vrti u glavi ali ne zatvaraj oci,
mozda bas u tom trenutku ona prolazi
i neki vazan momenat odnosi…

Zagrli svaki januar kao da je april ili maj,
sva godisnja doba kao i ulice-nekuda vode…
Nocas pij iz case koja nema dno, ali, gutljaj po gutljaj..
Budi degustator, samo znalcima je ukus nezaboravan.

Ne trazi tezi put ako ne moras, ako moras, kreni odmah
sto duze cekas, teze ce biti.
Ispod svitanja belih nikad ne stavljaj cvenu liniju
i onda kad mislis da vise nema.
Svaki kraj je novi pocetak.

Sva vremena su bremena, poneka zbaci, najdrazi
sacuvaj. Bice najtezi onda kad ga izgubish.

Ne zaboravi sjaj u ocima ni svojim ni necijim,
da sunce ne bi ostalo vecito zarobljeno u nocima.
Trag zvezdane prasine u dzepovima sakrij
za poneku neizbeznu tamu…
Siroko je nebo za svacije pruge, a ni sve ceznje nisu
daleke kao okeani i sve imaju svoje moreplovce i ladje.
.

Neka ti ne izmicu dani, izmakni ti njima,
smej sve dok i trag osmeha samo ostane,
jer vreme budjenja uvek dolazi, neka te ne zateknu nespremnog.

I….ako negde krenes, ne zaboravi na onoga kojeg ostavljas,
mozda nece cekati. I uvek pamti, nista nije izgubljeno
ni onda kad svi zaborave, ako ti pamtish.

ZIVI, SANJAJ I VOLI!

Srecno

Sakupi sve rastrkane zelje na jedno mesto
i posalji u paketu samo onom tebi dragom,
zapakuj cvrsto da se ne pogube, neka i omot bude lep
da ih nikad u korpu za otpatke ne baci.

Ako si slucajno zaboravo da izbacis neku staru zabludu
iz proslih i zamagljenih dana, ne brini,
s osmehom ce ti je vratiti, jer, mozda bas
ispod prozora prolazi, u taj cudesan cas. Kao senka.

Ugostice ona tvoje nemire kao najdraze prijatelje,
i nazdraviti im kao da nazdravlja jatu zvezda
dok mesec na tren okrece ledja. Noc ova, luda je…
I obecava…

Nece te ona prognati iz srca ako si i nenadano banuo
beskrajno prostranstvo svojih pogleda poklonice ti
i osmeha. Neba ima u njenim ocima za citav svet.

Sakrice ona bol i tvoj i svoj u poneku casisu vise,
castice ih osmehom i nazdraviti im. Jer zna –
i sreca je tu odamah, iza, njegov nerazdvojni drug
i nikad nece dici ruke od nje i onda kad nekud odluta,
jer zna da ce se vratiti, kao sto se i bol vraca.

Poleteh po snegu bosih stopala trazeci na nebu Pegaza
preletah u jednom trenu bez krila stotinu staza – bogaza
a Pegaza nigde ne videh. Stprljenje gubio pa izgubio?!
Dugo je na me cekao, umoran od cekanja odjezdio?!

Ja i dalje klizim po belom tepihu koji sam sama prostrla
noge promrzle grejem na zamisljenoj toploti pod belim krilima
je li drugu pahulju pod svoja krila sakrio, na me dok je cekao?!
A ja, ukleta, oslususkujem eho reci koje nikad nije ni rekao.

A tako rado bih mu rekla da sam zalutala, da noc je bila olujna
i da me potrazi ponovo, neka pogleda pod smetovima
mozda sam tu ostala, mozda sam smrtno bolesna
da me iz smeta podigne, ja sam zbog njega ledom hodala…

***

Zvone praporci u daljini neciji, to neko nocas jezdi u kociji
a mene smrzlu u snegu ne vidi. Koraci , tudji, svaciji…
Ne treba meni vatra sto tinja, bez topline i s puno dima
meni ne trebaju tudje kocije, moje srce svoje zakone ima.

Ako me ugleda, neka me ostavi, nek me u toplu kociju ne prima
neka me bolesnu ne leci, neka mi stopala mrzla ne vida,
Ja sam krila bela sanjala, i nikad nisam imala svoga Pegaza,
U belim nocima promrzlim, ja sam svoga Godoa cekala.

(Biljana)

Ne predaji se, duso moja, ne zatvaraj vrata,
već sutra sunce zakucati može,
ne zaustavljaj u jadu svome kazaljke sata
ne spiraj taj zamišljeni dodir sa svoje koze…

Ne zatvaraj se, pusti da bol slobodno boli
nema tog leka u zatvoru sto leci,
strgni zavoje, otkrij ranu, ona svezinu voli.
Nemoj u ljutini svojoj sve odstupnice seci.

I pricaj, slobodno pricaj o bolu teskom svome
reci su melem, reci su snaga, reci su lek
ništa ne traje vecno, ne pokusavaj u jadu tome
zatvoriti prilaz nadi, sto slutis je tek.

Kao sto dan sunce voli, kao sto noc zvezde trazi
kao sto cvece kisu sanja, kao ptica svoj let –
budi hrabra, budi jaka, budi ti lovac u razi,
budi heroj, ne suzanj,i opet će biti tvoj čitav svet.

Jer, ni prva ni poslednja nisi, tek zrnce malo
sto prstima očaja rođeno srce kinji i truje…
Zrno si, čestica u kosmosu, na tren od tuge stalo…
Ne sputavaj,ne bezi,zaplaci glasno, neka se cuje

jer znaš i sama, sve što se cuje, mrtvo nije.
Neko će cuti, neko će doći, neko će pomoći hteti
pojavice se neko što se od tvoga bola uplasen krije
izlecice tvoja ranjena krila.A onda poleti i leti,leti.

(Biljana)

DA SAM NASLUTITI MOGLA

Da sam smela, da sam mogla, da sam znala
ne bismo bili drugovi samo sa skolskih odmora…
Ne bi mi pesme koje si pisao bile tako strane
da sam znala, da sam shvatila da su pisane za me.

Govorii su: nista lepog na tebi… osim pesama tvojih
lepota ti bese skrivena za svakog, osim od ociju mojih
Ponekad bi mi citao pesme, ne razumedoh i rec ni stih
zurila sam u te,kradom, dok ti glas postajase sve tishi, tih..

I, tako.. odmor do odmora,cas do casa…i onda kraj!
Jednom si rekao „Nek bude pakao, kad ne postoji raj“…
Izbegavah kraj skole da prodjem u neki sumrak tih
cinilo se meni da neko tamo recituje nekome neki stih.

Rekose, posle,da si otisao daleko, niko ne znade gde
nasmejah se, kao,svejedno, zaboravila sam sve…
Samo mi koraci bivali teski i zamirao bi glas
u smehu sto vise na plac lici, pronalazila sam spas.

Procvetase neke nove ljubavi,radosti, neki novi svet…
Samo bi s proleca u dusi, zamirisao uvek isti cvet!
Ne upamtih ni strofu pesama sto si mi nekad citao
samo pogled koji je davao, trazio, al’ nikad nije pitao!

Postari ne zvone uvek dvaput, nekad proture samo –
maleni paket pechacen daljinom i onaj osecaj da znamo…
Zbirka pesama, rukopis tvoj, na prvoj stranici posveta-
i danas se ponekad upitam,nagrada ili osveta:

„Neznim si rukama srce mi odnela
o tudje grudi slomila“

(Biljana)

HRISTOS SE RODI, SINE

Dugo je gledao za njima dok su odlazili. Sin i snaha i troje malenih. Negde tamo u tom dalekom gradu, njih ceka novi zivot, njegov se, cinilo mu se, gasio.
Poslednje mahanje na zavijutku pod brdom.
Suze i jesen…

Nocu je izlazio da ga drugi sin i snaha ne cuju kako place.
Hodao je sljivicima, livadama, spustao se do reke, obilazio stoku, docekivao prve petle,a zora ranu nije lecila.

Moram na put, rekao je ukucanima poslednjeg decembarskog dana.
Nemojte me odvracati.. sve znam, ali, ja ću stici tamo pre Bozica, imace moja unucad pecenicu,neka vide oni tamo u gradu da je moj sin iz gazdinske kuce…Jakako!

Nije to bilo prase, to je bilo nazime, ono planinsko, zuto, poludivlje, hranjeno liscem, zirom, sviklo na jaruge i sljivike, na dzanarike…

Torba preko ramena poteska.Ima tu svega pomalo, i jedna cuturica do vrha puna, da se nadje u putu.

A sneg i mraz, udarili kao nikad dotle. Puca drvece u sumi k’o da je od stakla..
Privezao je nazime za konopac, pozdravio se sa zabrinutim ukucanima, prekrstio se i krenuo.
Ima dosta do Cera, ima i preko Cera, ama, pegazio sam Albaniju, govorio je sebi i njoj (bila je krmacica) Cer mu dodje ko bundeva…

Danju je prtio sneg i odmicao, ona vazda iza njega, cutljiva. Katkad bi potegao iz cuture, da se ugreje.
Tebi ne treba, je li?!
Ako, ako, da prtim i tebe i sneg, vala ja ne bi’!!!

Odnekud sa udaljenih litica i kosina, čuli su se ponekad vukovi. Pritegao bi koporan, nabio subaru na glavu i ubrzavao korak.
Belina snega ga zaslepljivala, mecave je docekivao u dobro znanim pecinama, tu bi malo popricao s njom, uzeo malo sira i hleba, malo i njoj dao, pa put pod noge.

Znaš li, pitao je, kuda idemo„?
Ne znaš?
E, jado moja, zao mi te, a mnogo sam se ja smrti nagledao. Mnogo.
Pa, kad umre moja Desa, moja jedinica a imala je samo 18. godina. Nisi ti tad ni postojala, ali, slusaj i muchi. Nemoj da te čujem..
Pa, bese lepa moja Desa, nadaleko se čulo. Dolazili iz varosi da je prose…a ona.. ode za jednog ovde, srce je vuklo…a sirotinja bese…I razbole se moja Desa, i vene i umire a leka nema.
Doveo sam je kuci i vodio lekarima, vracarama, travarima… ništa!
Prodavao sam njive, prod’o sam par najbolji’ volova, ne bese takvije u selu, pa onu livadu ”ispod grada„ (Soko-grad), i vodenicu bi, samo da je spasim. Uzdahnu, teshko…

A bila ona Milojka vracara u Vr’polju, znao sam je k’o zlu paru, jednom sam se s njom posvadjao kad mi žena umre, i nikad više ne progovorismo. Ali, muka natera.

Odem njoj, ona me gleda, ne pita ništa, samo gleda…
Govori, dreknem…!!!

Muka, moj Gvozdene, muka, znam da ne bi dosao, ali, dzaba si dolazio. Idi kuci, ona je umrla!
Jauknuo samo k’o ranjena zver i udario je. Pala je, ali se nije javila…
A bila je na majku, pokoj im dusi obema! Ostavila me s petoro, moja Stana, jedno drugom do uveta, kod petog umre, veselinica… Piperka bese, lepa a ja gazda, momak k’o puce, na dobrom glasu. Nateze gutljaj, a oci suze…

Podno brda-selo! Dime se odzaci. Grabi do prvih kuca. Da se odmori, odspava, pa zorom na put. Kako se vece spusta vukovi se,čini mu se, priblizavaju…

Domaćini zapanjeno slusaju njegovu pricu…dvore ga, nude rakijom i hranom, hrane nazime, suse mu carape i cokule…
Ujutru im mase dok kaci napunjenu torbu na rame. Nadje se tu poneka jabuka, malo suvog mesa, dopunjena testija…

Bira ali ne može da probira, prti, ponekad zapeva, pa ucuti. Ona vazda cutljiva…
Vidis li ono brdo tamo iza, upravo smo ga prošli, pita?!
Jeste, tu sam proveo dva meseca u zemunici. Petoro nejaci, a udarilo sa svih strana. Bilo je rato, nije se znalo ko će me odvesti, ovi ili oni…
Nemoj da nešto mislis, ja sam morao, ko bi se staram o sirocicima mojim?! Dodju jedni i odnesu, dodju drugi i odnesu, djeca mi gladna..
Sto odnesu, sto bi da povedu!
Šta, ti bi da se malo podrugujes, je li?
Vidis, jado moja, kad ono bi glasanje – ja za kralja, a oni protiv. Pa stavili one corave kutije, motre. Pa me sacekase u sumi pa me prebise…Ej, a šta mislis jado moja, ko je one godine posle toga popalio sva sena u Milojka, u snu se ne snio?
Ja!
Sve do jednog, celu letinu. Dolazila milicija, ispitivali, Gvozdena nisu mogli da optuze, nisu.
Jakako!
To tebi kažem, nemoj da bi zucnula!

Još jedno vece (samo tako i broji dane) zateklo ga u selu, opet domaćini uzurbani, opet docek roda rođenog, pa zorom na put…
Opet ga lepo opremili, posavetovali, tamo gore su juče vidjeni vuci. Blagosilja kucu i prti…
Još jedno selo, cigansko…Poslednje nocenje…

Ne zna vise koji je dan, mada mu se čini da se brda smanjuju, nekako je vise ravnice…
Odlucuje da pesaci i nocu, boji se da da ne okasni, da ga Bozic ne pretekne.
Ponekad mu se malo prispava, potegne iz cuturice.
Nisi tako bila mirna, morao sam rogu da ti nabijam na njusku, sad si nešto umislila, prigovara krmacici!
—————————–

U grad je stigao a da nije zano koji je dan. Svud neki veselji ljudi, a konta da je kasno, ali, takvi su to ljudi, nisu ko seljaci, legnes kad se smraci,ustanes s prvim petlima.

Ona se nešto uplasila od auta, sijalica, zateze, on vuce napred a ni sam ne zna gde. Vidi da se oko njega okupljaju ljudi, idu za njim, stvori se tu neka guzva, ispituju, on se zblanuo. Stvori se odnekud i milicija, kud si posao cica, kojim dobrom…?!
Uporno ponavlja svoju pricu i cudom se cudi njihovom cudu.
Ljubazni su, pitaju ga gde tačno ide. Vadi iz koporana i pruza, eto atrese napis’o sin..
Stavljaju ga u auto, nju tamo pozadi, a s njega oci ne skidaju.
Vo imja oca, sto je s ovim ljudima?!
Cica, kažu mu, pa vi ste stigli skoro na Bozic, već je prošla ponoc..
E, smeje se (doduse kiselo)- ne može on kad on ‘oce nego kad se ja nastaram..a i ona se putem jogunila, ne trepnu!

Kud prodjose, kako dodjose,on ne bi znao da ponovi pa sve da njega zakolju za Bozic.
Lupaju u prozor, iza njega čitava povorka, milicija…
Na prozoru sin bunovan, prepadnut…
Ne može da veruje ocima. Ne nalazi reci, ukopao se..oko njega se ocas nacickase žena i decica…
Cika, vriska, suze, zagrljaji a nešto steže u srcu, hoće da pukne. Dje ću umreti sad, sunce mu kalaisano?!

Vredni sin vrednoga oca nastarao se. Ima i pecenica, cesnica, ima svega,Bogu hvala! Odahnu! Nekako bi mu bilo zao , srodio se s njom veselnicom u putu…
———————————————-

Tata, smesi mu se sin,neki novinari hoće da govore s tobom, da te slikaju…
Bog s tobom, sine, sto da me slikaju, pa ja predjoh Albaniju…kud sve me nije bilo, niko me ne slika, a sad jedan mali Cer prepesacio, pa da me slikaju, nek slikaju nju, vala je zasluzila, smeje se i grli rukama, oko vata obisnute unicice, k’o djerdane.

(Biljana)

P.S. Istinita prica o mom pradedi, meni preneli deda i majka…”