Nas dvoje smo dve obale sto se nikad sastale nisu
i mislis da nikad nece.
Izmedeju nas se isprecila reka,drhtavi biseri u nizu,
i tece, tece….
Moj deo obale je drugaciji od tvoga, iako ne znas
ti nevoljno slutis –
Moj deo je osuncan, tvoj je tmuran i zarastao u ras
slutis, al’ cutis.
Nikad se zapitao nisi, zasto istu pratimo reku a bliski nismo.
i da li ti uopste znas:
Da zato sto tvoje srce ne zna, da i razlicito moze biti isto
samo kad bi umeo da das,
jedan osmeh, jedan pogled, a ja bih mogla da ti dam
obale svoje lepotu!
Da za reke ogledalo u kojem se i ti ogledas, ja budem ram
u ctavom ti zivotu.
Mi smo se samo na izvoru sastali u jednom kratkom trenu
i mislis – nikad vise!
Obale nase ponekad se spoje samo u masti mojoj, i krenu
rominjave srca kise,
koje su tebi strane i hladne, i ne osecas nijhove drazi
jer uplasen si …
Al’ uzalud se plasis da bi ti mogao postati lovac u razi –
ti buntovnik nisi.
Ti ne znas da bijes bitke i da preskocis reku do obale moje
i nezno me dotaknes samo,
a ja bih pamtila, ja bih cuvala citavu vecnost dodire tvoje,
osecaj da se znamo.
Znam, kad moje obale suze krenu ka tebi, podivljace reka
probice sve brane,
i nece moci vise, srebrno-plava od mojih ceznji meka –
u korito da stane…
Tad cemo biti jedno, jedna obala sto u huku se spojila
i bila na cas jedno…
al moras znati, da mi mozda vise nece biti mila.
da bice mi svejedno.
Zaboravicu tvoju obalu sto sa mnom zadjedno bdije
nad istom rekom,
da dusa, sto vise sluti nego sto vidi, bolom ne rije
po tebi dalekom….
(Biljana)
BILJINE PESME 
Постави коментар