Gde da pobegnem od kosmara, kad vec ne mogu u snove?
Ko me nocas napolje mami dok lisce susti i kisa pada,
ko me zove?
Ko mi to nocas bolan jeca a moja dusa ga cuje i pati?
Zasto ne ucuti taj glas vise, zasto se kao duh javlja meni
kad utehu ne mogu dati?
Boze, gde je ta stanica na kojoj peroni u sumrak kunu
sve vozove koji su njima prosli a nikad onaj zeljeni nije,
gde se krije?
Zasto me nocas mami? Da trag ostavim na sinama creveni?
Sto mi se nocas peroni nadaju, ako mi nisu sudbinu namenili
k’o Ani Karenjini?
Ne kusajte me nocas vetrovi , malo mi treba, ne zovite peroni
ugusite tu mrvu ceznje u meni zbog glasa koji kisno jeca,
srce uzbunu zvoni!
Kad ne donosite sapat i smeh, bar taj jecaj bolni sakrijte!
Uskovitlajte lisce mrtvo, zatrpajte sve perone, ja se nocas
sa dusom borim…
(Biljana)
BILJINE PESME 
Постави коментар