Gde to bele se neugazeni snegovi, gde postoje neistrazene staze,
gde nicije oko osim moga pristupa nema? Gde belinu tame ne gaze,
gde samo smo moja dusa i ja, dve jasike plahe, treperave, vitke
s vetrovima i olujama ne biju svoje stvarne, i neke zamisljene bitke?
Samo u takvoj jednoj noci beloj, proci ce sanke sa konjem belim
i senka na njima nejasna, draga! Odmaglice bojim se, a samo zelim
da slutnje rastera moje, snagom umilnom da digne mene do zvezde,
da vidim koja Citadela ga krije, ceka li gosta? Da zauvek mi ne odjezde.
Vile Rusalke, ne tkajte, da vasim nitima tkanim vreme ne otece…
Nek stane. Umaram se, spanosnoj zori ni traga zamrzlo je vece.
Kostajniche mraze,sto ledom kao vatrom palis, mrzni mi ociju zene
i u svom ledenom zagrljaju vecno zarobi, sakrij i uspavaj mene,
ako Citadelu ne pronajem ovu, i stanara sto ceznje budi mi stare
sto nocas projezdi kraj mene. Da samo za me, slika predele i sare –
duge pune sunca i ledene vode, i prasumu cveca i vukove gladne
i sve sto pozelim, tim pogledom divnim, zasticena zidom Citadele stare.
(Biljana)
BILJINE PESME 
Постави коментар