Moj deo obale je drugaciji od tvoga, iako ne znas
ti nevoljno slutis -
Moj deo je osuncan, tvoj je tmuran i zarastao u ras
slutis, al’ cutis.

Nikad se zapitao nisi, zasto istu pratimo reku a bliski nismo.
i da li ti uopste znas:
Da zato sto tvoje srce ne zna, da i razlicito moze biti isto
samo kad bi umeo da das,

jedan osmeh, jedan pogled, a ja bih mogla da ti dam
obale svoje lepotu!
Da za reke ogledalo u kojem se i ti ogledas, ja budem ram
u ctavom ti zivotu.

Mi smo se samo na izvoru sastali u jednom kratkom trenu
i mislis – nikad vise!
Obale nase ponekad se spoje samo u masti mojoj, i krenu
rominjave srca kise,

koje su tebi strane i hladne, i ne osecas nijhove drazi
jer uplasen si …
Al’ uzalud se plasis da bi ti mogao postati lovac u razi -
ti buntovnik nisi.

Ti ne znas da bijes bitke i da preskocis reku do obale moje
i nezno me dotaknes samo,
a ja bih pamtila, ja bih cuvala citavu vecnost dodire tvoje,
osecaj da se znamo.

Znam, kad moje obale suze krenu ka tebi, podivljace reka
probice sve brane,
i nece moci vise, srebrno-plava od mojih ceznji meka -
u korito da stane…

Tad cemo biti jedno, jedna obala sto u huku se spojila
i bila na cas jedno…
al moras znati, da mi mozda vise nece biti mila.
da bice mi svejedno.

Zaboravicu tvoju obalu sto sa mnom zadjedno bdije
nad istom rekom,
da dusa, sto vise sluti nego sto vidi, bolom ne rije
po tebi dalekom….

(Biljana)

Boze, gde je ta stanica na kojoj peroni u sumrak kunu
sve vozove koji su njima prosli a nikad onaj zeljeni nije,
gde se krije?
Zasto me nocas mami? Da trag ostavim na sinama creveni?
Sto mi se nocas peroni nadaju, ako mi nisu sudbinu namenili
k’o Ani Karenjini?

Ne kusajte me nocas vetrovi , malo mi treba, ne zovite peroni
ugusite tu mrvu ceznje u meni zbog glasa koji kisno jeca,
srce uzbunu zvoni!
Kad ne donosite sapat i smeh, bar taj jecaj bolni sakrijte!
Uskovitlajte lisce mrtvo, zatrpajte sve perone, ja se nocas
sa dusom borim…

(Biljana)

Samo u takvoj jednoj noci beloj, proci ce sanke sa konjem belim
i senka na njima nejasna, draga! Odmaglice bojim se, a samo zelim
da slutnje rastera moje, snagom umilnom da digne mene do zvezde,
da vidim koja Citadela ga krije, ceka li gosta? Da zauvek mi ne odjezde.

Vile Rusalke, ne tkajte, da vasim nitima tkanim vreme ne otece…
Nek stane. Umaram se, spanosnoj zori ni traga zamrzlo je vece.
Kostajniche mraze,sto ledom kao vatrom palis, mrzni mi ociju zene
i u svom ledenom zagrljaju vecno zarobi, sakrij i uspavaj mene,

ako Citadelu ne pronajem ovu, i stanara sto ceznje budi mi stare
sto nocas projezdi kraj mene. Da samo za me, slika predele i sare -
duge pune sunca i ledene vode, i prasumu cveca i vukove gladne
i sve sto pozelim, tim pogledom divnim, zasticena zidom Citadele stare.

(Biljana)

Veru kao najlepsi dar slikam za te s planine pune zelja,
kad se osetis nesrecno i jadno. Ispij i tugu i kap veselja
jednog bez drugog nema, bez jednog se ne bi cenilo drugo
ne postoje srece bez tuge,i nista ne traje dugo, zauvek dugo…

Slikam Mir za te, da prekrije predele kojima hodas i snujes
da ga sacuvas za vecnost, makar tren samo koji osetis i cujes
da zivotu ti lucha bude. Slikam mora za te, zajedno ne plovimo,
jedno kraj drugog, i kad valovi burni lome, i onda kad je tiho…

Ako u neku pustinju zalutas, ako te zivot u nju bez najave baci
bicu kap vode za nomada nevoljnog sto po njoj lutati mora:
Oaza, izvor bicu, i mrav, i zmija bicu sto samo na druge upozorava
da u vecnom krugu stradanja i straha, za tebe budem krug trajanja…

Ako zatreba bicu tvoj orlov let, na mojim krilima ces se izdici
iznad oblaka i pustinja, i ljudi koji cete tako ranjivu lako stici
ti drzi se cvrsto i osluskuj, samo osluskuj, tisine se najvise cuju
i cuces samo ono sto tvoje srce zeli, i tvoji snovi snuju
—————-

Ali, ako jednom odem, ili ako odes, ostavi poruku bez ijednog slova,

ja cu znati da je to zavet i oprostaj, tuga i sreca tvoja i moja…

(Biljana)

Jer, ja se bojim! Otkud ovaj mirs jorgovana uveli, daleki
iza zabravljenih vrata i pogasenih svetala, nenadano se javlja?
Od kojih zaostalih zaliha, secanja, iz kojih vremena nekih
bas u casu kad zeljeni san mi misli zatire, srce zaboravlja?

A mirisu, bas mirisu…Ja bih da spavam i sanjam prve laste
krenule s juga…Otopljene snegove, iznikle prve nezne mladice
mirise tek procvalih svezih jorgovana, vidik koji buja i raste
prolecnih dahom, svezinom od koje cveta i dusa i srce i lice…

Lasto, moja malena kapljice cistoce, pozuri.. Boze, utri joj puta
strasno me plasi miris uvelog jorgovana! Koga li trazi, ,koga mami?
Neću da me slomi, neću da mojom sobom tako sablasno luta…
Neka me njen dolazak spasi , nek procvetaju novi, mirisni jorgovani..

(Biljana)

Guram od sebe umorna budjenja, teza od svakog pocinka, i svakog sna
za ledenu ruku koja mi cupala utrobu pronasla sam tehniku disanja.
Sad sam zdujeni Ratnik Svetlosti, izostren mac vidljivog učinka
merdevine koje se ne krse, sigurnosne i samo meni znane. Kao lozinka

Istrazujem sve moguće puteve, sama ostrim i tupim mac sopstvenih misli
Ono sam zrno ludosti koje je tinjalo u meni kao preteca svih mojih zamisli
bas ono zrno potrebno za fatalni korak a nikad nije smelo da se oslobodi
jer zrno mudrosti može biti i zrno ludosti! Pa, neka, moralo je da se rodi…

(Biljana)

U kom si grmu spavao sve do veceri ovih
kad fenjer tvoj spazih?
Kad krenuh tragom tvojim,mimo puteva svojih
po utabanoj stazi..

Stidljivo mamis u noc,obecavas puteva sirine
sto samo sam snila
da srca grdvu snega stopljenu od miline
polozim na tvoja krila…

Da krenem s tobom putevima sto nov svet nudi
dok jasike trepere tanke,
gde srce ne zna za svet sto i snovima sudi,
gde ne ubijaju uspavanke…

Nemoj se plasiti za svoja nezna kirla.
Ja sam pahulja samo
od koje se tajna u mraku nekom skrila :
da jedno drugome damo!

Znam, ne traje dugo tvog fenjera let -
leta,noci,il’ trena samo…
Svejedno, u njemu se ogleda citav svet
kad tajnu znamo..

I kad odes, kad tvojih fenjera ugase krila
znacu u kom si grmu zaspao
citavi fenjeri drugih,sto ce doci i sto su bila
u fenjeru tvom’ je ostao.

Kad dodju neke veceri tuzne,kad dusu svije mraz
znacu gde da te nadjem
znacu za prekidav let fenjera tvojih moj je putokaz -
umecu da se snadjem…

Umecu da u svakom mraku put svoj ugledam
sledeci tvog leta trag…
Umecu da cuvam od zivota duze,trenutak jedan
u kom’ si postao drag.

(Biljana)